Za labudom Goni, sve do ostrva na kraju reke
Didi leti za labudom Goni, koji kreće da prezimi.
U močvari Eulsukdo, gde se sreću reka i more, mirno posmatra ko sve tu živi i šta ljudi rade za te stanovnike.
A na kraju se oprašta sa bićima iz močvare — to je Didin dnevnik putovanja sa pticama selicama.
Krećemo, pre nego što još više zahladni!
Sa snežnog polja jedna velika ptica zalepršala je krilima! I ja sam se podigla tik uz nju.
Pod nogama sve sam snežno belilo. Hladnoća od koje bi ti se dah, čim ga izdahneš, sledio u vazduhu.
„Zdravo! Ja sam Goni. Najstariji sin u porodici labudova.” Ptica koja leti pored mene bodro se predstavlja.
Goni je preuzeo od oca, koji se prošle godine povukao, pa ove godine prvi put vodi porodicu na zimski let kao predvodnik. Prvi put predvodnik — nekako mu se videlo na ramenima da je ponosan.
„Ovde u tundri je prehladno da se prezimi. Idemo na toplo Eulsukdo. Ajooj, hajdemo brzo, pre nego što još više zahladni!” Čim je Goni to uzviknuo, zamasi krila postali su još brži.
Danas sam se i ja kriomice priključila ovom zimskom putovanju. Ako pratim Goni, videću to ostrvo za koje kažu da je na kraju reke.
Porodica divljih pataka koju smo sreli na nebeskom putu
Kad smo se popeli iznad oblaka, nebo je bilo prepuno ptica.
Nisu samo labudovi. Ptice kojima ne znam ime lete u nizu i sve marljivo mašu krilima u istom pravcu.
„Pogledaj ono! Svi idu na Eulsukdo da prezime.” Goni pokazuje u stranu.
A onda je razdragano uzviknuo. „Zdravo, patkice? Dugo se nismo videli~”
Divlja patka koja je letela pored okrenula je glavu. „Oo, Goni, kako si? Postao si predvodnik! Čestitam!”
„Ha-ha, hvala. Hajde da i ove zime bude dobro.” Goni se pomalo postiđeno nasmešio, a taj prizor je nekako bio topao.
Izgleda da je i put kojim ideš prvi put lakši kad ti je drug pored. I meni je bez razloga bilo lepše, pa sam letela još snažnije.
Kad se reka i more sretnu, nastane ostrvo
Gonijev mlađi brat se priljubio uz njega i pitao. „Bato, kakvo je to Eulsukdo kuda idemo?”
„Ostrvo na ušću reke Nakdong. Tu se reka, koja izvire daleko na severu, posle dugog toka sreće sa Južnim morem.”
I ja sam naćulila uši. Reka i more se sreću — kako li to mesto izgleda?
„Kad reka dugo teče nizvodno, sve više usporava. Tada zemlja i pesak koje nosi polako tonu i talože se, pa se od tog nanosa vremenom stvorilo ostrvo — to je Eulsukdo.” Goni krilom pokazuje nadole.
Ostrvo koje je napravila reka slažući zemlju!
Pošto je to mesto gde se rečna i morska voda mešaju, tu žive svakakva bića kakva drugde ne možeš videti.
„A? Bato, je li ono ostrvo tamo?” pita mlađi brat uzbuđenim glasom.
„Jeste! Evo, stigli smo. Ono je Eulsukdo.” Pre nego što je Goni i završio rečenicu, pod nama je naglo iskrsnulo zeleno ostrvo. Opa, stvarno stoji nasred reke!
Mirno sam zavirila ko sve živi u močvari
Čim smo sleteli na ostrvo, Goni se obradovao. „Ptice selice vole ovo mesto s razlogom. Močvara je dobro očuvana, pa hrane ima napretek!”
Hrane napretek. Nisam mogla da izdržim od radoznalosti kakvi sve stanovnici tu žive.
WAGZAK JUMP — u njoj sam otvorila priču „Putovanje u močvaru”. Htela sam izbliza da vidim bića koja žive u muljevitom plićaku i uz vodu.
Goni me je prvo odveo u šipražje. „Ovo je šaš. Raste ovako u busenima tamo gde se sreću reka i more.”
Kad je Goni kljunom malo razgrnuo zemlju, za koren je bila prikačena punačka gomolja. Bucmasta, kao krompir ili batat.
„Ovaj gomoljasti koren je najomiljenija hrana nas labudova.” Goni je oblizao kljun, a opisao je to tako da izgleda preukusno.
Sledeće su na redu školjke. Goni je kljucnuo jednu tanku školjku. „Ova ima mnogo tanju ljusku od ostalih, pa se lako razbija. Zato nam je baš dragocena hrana!”
Pored nje je i jedna debela školjka. „Ovu kod nas ima svuda, a i na ušću Nakdonga ih živi napretek.”
Goni je dodao još nešto, i to me je malo iznenadilo. Od ljuske te školjke prave se i beli kamenčići za igru go. Da od školjke nastane kamenčić za igru — baš neverovatno.
Tada je nešto bočno šmugnulo po muljevitom dnu. Rak! Goni je rekao: „To je račić iz mulja. Kopa rupe u plićaku i tu živi.”
Htela sam da mu priđem bliže, ali čim me je račić primetio — šmugnuo je u rupu! Tako je brz da je nestao dok sam trepnula.
„Sakrije se čim neko prođe, makar i daleko. Malo je plašljiv.” Goni se nasmejao. I ja sam se smejala, pa sam dugo gledala u praznu rupu. Račiću, izvini. Nisam htela da te uplašim.
Ljudi su napravili polje — za ptice?
Dok sam razgledala, pružilo se zeleno polje ječma. Ptice su u velikom broju sletele na njega i kljucale hranu.
„Znaš, ovo polje ječma,” Goni je stišao glas, „ljudi su ga namerno zasadili da mi, ptice selice, imamo šta da jedemo.”
Samo sam ćutke gledala Goni. Napravili su celo polje da bi nahranili ptice?
„Nije samo hranilište. Ljudi rade još stvari da bi zaštitili močvaru. Pokazaću ti jednu po jednu.” Goni je raširio krila i poveo me.
Ostrvo lebdi nasred reke, sa gradom sa obe strane. A most koji vodi do ostrva nije prav, nego je malo savijen.
„Taj most do Eulsukda namerno je napravljen u luku.” Na te Gonijeve reči razrogačila sam oči. Namerno savijen?
Put su izveli u luku da se u močvaru, gde se mi odmaramo, ne čuje gradska buka. Čak su i jedan most savili misleći na ptice.
Goni je objasnio i ovo. „Postoji vreme kad je ulaz zabranjen, i tada gase i ulične svetiljke. Da bismo se bolje odmorili.”
Kad ljudi dođu da vide močvaru, ne jedu tu i ne kampuju, niti bacaju smeće gde stignu.
Ne love kriomice životinje sa ostrva i ne čupaju biljke.
„I vi sigurno mislite da smo mi dragoceni, zar ne? Baš hvala!” Goni je to rekao gledajući me mirno, a mene je nekako zapekao nos.
Još jednom sam obišla predele Eulsukda
Kad je sunce počelo da zalazi, obletela sam sa Goni ceo krug iznad ostrva.
Obala gde raste šaš, muljeviti plićak gde žive školjke i račići, polje ječma prepuno ptica, pa i most savijen u luku.
Kad sam ga prvi put videla sa neba, bilo je samo zeleno ostrvo nasred reke, a sad izgleda kao naselje koje živi i diše.
Na ostrvu koje je reka napravila slažući zemlju živi, eto, toliko stanovnika. Baš mi je drago što sam zavirila u svakog ponaosob.
Goni se sa porodicom smestio u polju ječma i, posle dugog puta, sklopio krila. Prvi put je bio predvodnik — i sjajno je to obavio.
Prijatelji iz močvare, čuvajte se
Sad je vreme da se vratim kući.
Mahnula sam Goni. „Goni, hvala ti što si me poveo. Lepo prezimi!”
Tiho sam pozdravila i u pravcu plićaka. „Račiću, školjko, šašu~ čuvajte se svi!”
Sigurno me nisu čuli, ali šta mari. Samo tiho mahnem i pođem.
Goni će, kad dođe proleće, opet odleteti daleko na sever. Volela bih da do tada ova močvara ostane topao odmorište, gde umorna krila mogu mirno da se odmore. Odmori se lepo, Goni. Vidimo se opet.
▶ Pravi AR ekrani iz aplikacije WAGZAK JUMP
Priča o močvari i pticama selicama koju je Didi doživela — upoznaj je u AR-u
← Prevuci u stranu
Hoćeš li i sam da odeš da upoznaš stanovnike močvare?
WAGZAK JUMP — uskoči u svet
Često postavljana pitanja
P. Kako je nastalo ostrvo Eulsukdo?
Eulsukdo je ostrvo na ušću reke Nakdong, dakle tamo gde se reka sreće sa Južnim morem. Kad reka dolazi izdaleka i blizu mora joj se tok uspori, zemlja i pesak koje nosi tonu i talože se. Od tog dugogodišnjeg taloženja nastalo je upravo ostrvo Eulsukdo. Pošto se tu mešaju rečna i morska voda, živi mnogo raznih bića, pa zimi dolaze ptice selice, kao što su labudovi.
P. Ko sve živi u močvari?
U močvari gde se sreću reka i more živi mnogo raznih bića: šaš koji raste u busenima uz vodu (njegov punački gomoljasti koren je hrana labudovima), školjka tanke ljuske, debela školjka koja se često viđa i račić koji kopa rupe u muljevitom plićaku. Pošto hrane ima napretek, to je odlično odmorište za ptice selice koje dolaze da prezime.
P. Šta da radimo kad sretnemo pticu na reci ili u parku?
Kad ugledate pticu, posmatrajte je tiho i izdaleka. Ako bučite ili joj priđete preblizu, ptice se uplaše i mogu da odlete. Kad idete u prirodni park, nemojte ostavljati užinu ni smeće, nego ih obavezno ponesite kući. Samo tako dom životinja ostaje čist. Lepo je i da u šetnji polako tražite koje biljke i životinje žive na reci ili u parku u vašem kraju.
Uskoro se javljam sa novom zanimljivom pričom. Vaša Didi.