Eunice, ispričaj mi još o medu iz vašeg sela
Didi se dopisuje sa Eunice, vršnjakinjom koja živi u Tanzaniji, u Africi.
O cvetnjacima u Eunicinom selu i o tatinim pčelama, pa sve do brige što u poslednje vreme nema kiše.
Pročitajmo zajedno kako, i kad ste daleko, deljenje osećanja kroz pisma postaje snaga jedno drugom.
Za Eunice — šaljem prvo pismo
Draga Eunice,
zdravo, ja sam Didi i živim u Koreji.
U aplikaciji WAGZAK JUMP videla sam fotografije tvog kraja i toliko je cveća da sam ih dugo gledala.
Dok sam jela medeni hlebac koji mi je napravila baka, odjednom mi se prohtelo da ti napišem pismo.
Kakav je tvoj dan? Šta najviše voliš?
Prvi put pišem pismo drugarici koja je daleko, pa sam pomalo uzbuđena.
Za Didi — pozivam te u naše selo Šuli
Draga Didi,
ajoj, pismo! Toliko sam se obradovala da sam poskočila.
Ja sam Eunice. Imam osam godina. Živim u selu Šuli, u Tanzaniji, u Africi.
Naše selo je puno cveća i drveća.
Uvek se hvalim da je to selo u kom je lepo živeti i ljudima i pčelama.
Kad si rekla da si dugo gledala fotografije, bilo mi je baš drago. Dođi jednom stvarno kod nas u selo!
Za Eunice — šta je ono drveno bure?
Eunice, na fotografiji sam videla neko bure obešeno o drvo.
Šta je to? Kućica za ptice? Dugo mi nije davalo mira.
I med! Ja baš volim medeni hlebac.
Kad je čuo da tvoj tata sam sakuplja med, moj tata se jako iznenadio.
Kakvog je ukusa taj med? Da li je slađi od bakinog medenog hlepca?
Za Didi — tatina priča o pčelama
Draga Didi,
pogodila si! To je košnica. Tata ju je okačio o drvo da sakuplja med.
Kad pčele marljivo oblece cveće, u košnici se polako skuplja slatki med.
Kad taj med prodamo na pijaci, to je velika pomoć našoj porodici.
Zato nama pčele nisu samo pčele, nego kao dragoceni članovi porodice.
Ukus? Pa — kao da miriše na sunce! I mene zanima ko bi pobedio, one ili medeni hlebac tvoje bake.
Za Didi — u poslednje vreme ne pada kiša
Draga Didi, danas ću ti reći nešto malo iskrenije.
U poslednje vreme je u našem selu prevruće. I kiša odavno nije pala.
Pošto cveće ne cveta kao nekad, i pčele jedna po jedna odlaze na druga mesta.
Tata stalno gleda samo u nebo.
Kad nema kiše, teško je i sa usevima, a i voda za piće postaje dragocena.
Ali ja i dalje volim svoje selo. Samo… želela bih da kiša ponovo padne.
Za Eunice — i ja sam se raspitala
Kad sam dobila tvoje pismo, nisam mogla da sedim skrštenih ruku.
Dugo sam preturala po knjigama i snimcima da saznam zašto ne pada kiša.
Dok mi živimo udobno, iz fabrika i automobila pomalo izlazi dim koji se ne vidi.
Kad se to nakupi na nebu, planeta se polako zagreva, a na nekim mestima kiša prestaje da pada.
I Tanzanija i Koreja — sve je to jedna ista planeta.
Znači ovo nije samo stvar tvog sela, nego stvar svih nas.
Za Eunice — hajde da zajedno skupljamo pisma
Eunice, saznala sam nešto divno.
Po celom svetu ima dece koja žele da pomognu tvom selu.
Kad se ta osećanja skupe u pisma, u selu se može iskopati bunar i doći čista voda.
Da tvoj tata nađe novi posao, a i ti da možeš mirno da ideš u školu.
Moje jedno pismo samo, naravno, neće prizvati kišu već sutra.
Ali ako ti i ja, pa i druga deca, spojimo ono što osećamo — priča postaje drugačija.
Nije „ja ću ti pomoći”, nego „hajde da probamo zajedno” — tako je mnogo lepše!
Za Didi — nas dve to počinjemo
Draga Didi,
dok sam čitala tvoje pismo, zapekao me je nos. Znaš da je to nešto lepo?
Već i to što si podelila brigu za moje selo učinilo mi je srce lakšim.
Da, hajde da nas dve prve počnemo. A onda da pozovemo i drugu decu da pišu sa nama.
Ti pričaš o Koreji, a ja pričam o selu Šuli.
Hajde da ostanemo povezane pismima!
Za Eunice — pisaću ti opet
Eunice, hvala ti na odgovoru. Čitala sam ga iznova i iznova.
Od danas ću početi da držim jedno malo obećanje.
Da gasim svetlo koje ne koristim i da umesto papirne čaše pijem vodu iz svoje flašice.
Kažu da je planeti mnogo lakše i kad samo malo manje koristimo stvari za jednokratnu upotrebu.
Verujem da će, kad se takve male navike nakupe, to jednom pomoći da i nad vaše selo dođe sveža kiša.
U sledećem pismu ću ti napisati i bakin recept za medeni hlebac. Napravi ga sa medom iz vašeg sela!
I kad smo daleko, drugarice smo koje žive na istoj planeti, pa ću ti često pisati.
Eunice, pisaću ti opet. Čuvaj se! Ho ho.
▶ Pravi AR ekrani iz aplikacije WAGZAK JUMP
Priča o Eunice, drugarici iz Tanzanije koju je Didi upoznala — doživi je u AR-u
← Prevuci u stranu
Hoćeš li i sam da upoznaš Eunice, drugaricu iz Tanzanije?
WAGZAK JUMP — uskoči u svet
Često postavljana pitanja
P. Da li klimatske promene zaista imaju veze sa pčelama?
Kad se planeta sve više zagreva, suše u kojima ne pada kiša postaju duže, pa cveće ne cveta kao nekad. Pošto pčele skupljaju med sa cveća, kad cveća ima manje, i pčelama je teže da žive. Priroda je tako međusobno povezana. Ipak, na vreme i prirodu utiče mnogo toga zajedno, pa je važnije razumeti veliku sliku nego reći da „jedan postupak odmah stvara jednu posledicu”.
P. Kako se može pomoći drugaru koji je daleko?
„Pomoći” ne mora da znači „jednostrano se starati o nekom jadnom”. Već i to što delite priče i spajate ono što osećate velika je snaga. Kad se skupe topla pisma i pažnja mnogih ljudi, to može da preraste u pravu promenu — da se u selu iskopa bunar ili da deca krenu u školu. Suština je ravnopravno osećanje: ne „ja ću ti pomoći”, nego „hajde da probamo zajedno”.
P. Koje aktivnosti možemo da radimo sa detetom kod kuće?
Stvorite zajedno male navike štednje energije — da gasite svetlo koje ne koristite i da umesto papirne čaše koristite svoju flašicu. Dobro je i da napišete pismo od srca detetu koje ima teškoće, u drugoj zemlji ili u vašem kraju. Ako razgovarate o tome da vas zanima i da poštujete svakodnevicu i kulturu dalekog druga, dete će svet gledati šire i toplije. Najvažnija je reč „zajedno”.
Uskoro se javljam sa novom zanimljivom pričom iz lekcija. Vaša Didi.