Prijatelj iz šume — kojim putem mu stvarno pomažemo?
Didi u šumi sreće životinje i biljke kojima treba pomoć.
Svaki put kada želi da pomogne, odjednom se pojavi raskršće. Jedan put stvarno pomaže, a drugi prijatelju još više otežava život.
Koji put bira prava čuvarka prirode? Na kraju otkrivamo i tajnu one kornjače sa crvenim ušima koju je Didi videla na početku.
Crvene uši kraj jezerceta — da li je sve u redu?
Prolazila sam pored jezerceta u svom kraju kada sam ugledala kornjaču kako se sunča na kamenu.
Pored ušiju imala je crvene pruge. Kako je samo ta boja bila jarka!
Bila je lepa, pa sam je dugo gledala, ali nešto mi nije dalo mira.
U našem jezercetu uvek su živele samo kornjače sa zaobljenim oklopom.
A ova prijateljica sa crvenim ušima… odakle je došla?
Da li da je odnesem kući i čuvam? Da li da je ostavim tu? Nikako nisam znala šta je ispravno.
Srećom, imala sam nešto u ruci. U aplikaciji WAGZAK JUMP otvorila sam lekciju „Čuvar ekosistema koji štiti prirodu”.
Usred šume — odjednom raskršće!
Čim sam ušla u svet na ekranu, preda mnom se otvorila prava šuma.
Tu su drveće i jezerce, a male životinje trčkaraju svuda unaokolo.
Od danas sam ja čuvarka ekosistema koja čuva ovu šumu.
Ali sa svakim mojim korakom pod nogama se odjednom pojavi raskršće.
Na jednoj strani zelena strelica, na drugoj crvena.
„Koji put stvarno pomaže?” Posle svakog izbora videću šta se dalje dešava. Uh, baš sam uzbuđena!
Prvo raskršće — medved sa zarobljenom šapom
Duboko u šumi srela sam velikog medveda sa belom šarom u obliku polumeseca na grudima.
To je azijski crni medved. Živi u korejskim planinama, a ostalo ih je tako malo da moramo da čuvamo ove dragocene prijatelje.
Ali ne može da podigne šapu i stalno cvili. Kad sam pogledala bolje, videla sam nešto nalik užetu čvrsto obmotano oko nje.
To je zamka sa omčom koju je neko krišom postavio u planini. Služi za hvatanje životinja.
Evo raskršća. Kojim putem?
Crveni put — plašim se, pa se pravim da ništa nisam videla i prolazim dalje.
Medved ostaje zarobljen i cvili. Povređena šapa ga sve više boli. To ne valja.
Zeleni put — kažem: „Sačekaj malo, oslobodiću te!” i polako odvezujem omču.
Bez oklevanja biram zeleni!
Kada sam pažljivo olabavila omču, medved je izvukao šapu i polako odšetao kroz travu.
Bez ijedne povrede! Uh, baš mi je laknulo.
Možda ni osoba koja je postavila zamku nije imala samo loše namere. Ali planina je dom životinja.
Sada i ja znam da u njihovom domu ne smemo da ostavljamo opasne zamke. Medvede, baš mi je drago što si dobro!
Drugo raskršće — šaka žirova
Malo dalje, šumsko tlo bilo je prepuno žirova.
Jedan čovek ih je skupljao, šaku po šaku. Možda su mu bili lepi, pa je hteo da ih ponese kući.
Pored njega je veverica krenula da uzme žir u usta, pa zastala i nervozno tapkala šapicama.
Opet raskršće. Kojim putem?
Crveni put — i meni su lepi, pa punim džepove žirovima.
Tako veverice i divlje svinje ostaju bez hrane za zimu. Neki naši prijatelji biće gladni. To ne sme da se desi.
Zeleni put — ostavljam žirove tamo gde jesu i samo uživam gledajući ih.
Dodirnula sam zeleni!
„Čiko, žirovi su hrana naših životinjskih prijatelja za zimu”, tiho sam mu objasnila. Čovek je rekao: „Jao, nisam znao. Zamalo da životinjama odnesem hranu” i pažljivo spustio žirove nazad.
Nije on bio loš, samo nije znao. Čim je saznao, prestao je da ih skuplja.
Iskreno, i ja sam ponekad želela da ponesem lepe šišarke kući. Ali više neću. Nama je to možda samo mali plod, a nekome obrok koji će ga zasititi.
Treće raskršće — grickalice za slatkog prijatelja
Na izlasku iz šume videla sam kako neko pruža grickalicu veverici.
„Tako je slatka!” rekla je ta osoba uz širok osmeh. Razumela sam je. I ja poželim da podelim sve što imam kada vidim nešto slatko.
Ali opet se pojavilo raskršće. Kojim putem?
Crveni put — pridružujem se i ja, pa dajem grickalicu.
Kada se životinje naviknu na ljudsku hranu, polako zaboravljaju kako da same pronađu svoju. Onda im je teško da žive bez naše pomoći. Čekaj, znači da im ovako ne pomažemo?
Zeleni put — sklanjam grickalice i samo tiho posmatram izdaleka.
Tiho sam krenula zelenim putem.
„Kada im dajemo hranu, zapravo im otežavamo život. Najbolje je da ih posmatramo izdaleka”, nežno sam objasnila. Ta osoba je rekla: „O, znači da postoji drugi način da im pokažemo ljubav” i sklonila grickalicu.
Pravu brigu pokazujemo kada ih tiho posmatramo izdaleka, umesto da im prilazimo. Hihihi, koliko samo ima načina da pokažemo ljubav!
Četvrto raskršće — susret sa mirisnom vetrovnom orhidejom
Na stenovitoj litici procvetao je mali beli cvet. Kad sam prišla, osetila sam njegov blagi miris.
To je vetrovna orhideja. Toliko je retka da je danas teško naći u prirodi. Preti joj izumiranje.
Da nešto tako lepo vidim izbliza — čak me i nos golica!
Baš tada je neko u daljini pružio ruku da krišom iskopa orhideju i odnese je.
Poslednje raskršće. Kojim putem?
Crveni put — i meni je lepa, pa krišom iskopavam jednu i nosim je kući.
Tako bi ovih orhideja, kojih je već ostalo malo, bilo još manje. Možda bi zauvek nestale sa litice. Ne sme tako!
Zeleni put — ne iskopavam je, već fotografišem osobu koja pokušava da je odnese i javljam odraslima.
Bez oklevanja biram zeleni. Škljoc!
Zahvaljujući jednoj fotografiji, vetrovna orhideja ostala je na litici i nastavila da širi svoj miris.
Čak i kada ne možemo sami da zaustavimo ili uhvatimo nekoga, mnogo pomažemo ako obavestimo odrasle i prijavimo šta se desilo. „Srećom, sačuvali smo vetrovnu orhideju!”
Do sada sam već shvatila: samo jedan mali korak deli put koji pomaže od puta koji otežava život.
I ljudi koji su zamalo krenuli crvenim putem jer nisu znali, odmah su se vratili na zeleni čim smo im objasnili.
A šta je sa onom kornjačom sa crvenim ušima?
Kada sam izašla iz šume, ponovo sam ugledala ono jezerce. Tu je bila i kornjača sa crvenim ušima o kojoj sam razmišljala još od jutra.
Pored nje je bila domaća kornjača sa zaobljenim oklopom. To je korejska barska kornjača.
Aha, zato mi je bila drugačija! Prijateljica sa crvenim ušima došla je iz daleke zemlje. To je crvenouha kornjača!
Neko ju je čuvao kao ljubimca, pa je krišom pustio u jezerce. Ako ih tako bude sve više, korejske barske kornjače koje tu već žive ostaće bez hrane i imaće sve manje prostora.
Setila sam se kako sam jutros razmišljala: „Da li da je odnesem kući ili da je ostavim?” Ispostavilo se da nijedan odgovor nije bio pravi!
I čuvanje kod kuće i puštanje u jezerce bili su crveni putevi koji prijateljima još više otežavaju život.
Crvenouha kornjača nije loša. Nije sama želela da dođe ovamo i nije ništa skrivila.
Ali i korejskoj barskoj kornjači treba mesto za život. Zato pomažemo da se vrati ravnoteža, kako bi obema bilo dobro.
Na ekranu sam nežno podigla crvenouhu kornjaču i premestila je na drugo mesto. Onda je korejska barska kornjača otplivala ceo krug oko jezerceta, kao da je ponovo dobila svoj prostor.
Tajna onih crvenih ušiju od jutros — konačno je rešena!
Nekih prijatelja ima previše, a drugih premalo. Tako nastaju raskršća. Izgleda da srce prave čuvarke svaki put bira zeleni put.
Kada sledeći put prođem pored jezerceta u svom kraju, sigurno ću primetiti i najmanju crvenu prugu. Hoho!
▶ Pravi AR prikazi iz aplikacije WAGZAK JUMP
Isprobaj u AR zadatke čuvarke ekosistema koje je Didi upoznala
← Prevuci u stranu da vidiš još
Hoćeš li i ti na šumskom raskršću izabrati zeleni put?
WAGZAK JUMP — Uskoči u svet
Česta pitanja
P. Šta su strane vrste i vrste koje narušavaju ekosistem?
Biljke i životinje koje ranije nisu živele u nekoj zemlji, već su u nju stigle iz drugih zemalja, zovemo stranim vrstama. Među njima postoje vrste koje se tako brzo razmnožavaju da domaćim prijateljima oduzimaju hranu i prostor za život. Na primer, crvenouhe kornjače mogu da potisnu korejske barske kornjače. Takve vrste zovemo „vrstama koje narušavaju ekosistem”. Prijatelji koji su došli iz drugih krajeva nisu loši. Preseljeni su bez svoje volje. Problem nastaje kada ih bude toliko da se ravnoteža poremeti, pa pomažemo prirodi da je ponovo uspostavi.
P. Da li smemo da donesemo kući žirove ili druge plodove iz planine?
Najbolje je da ih ostavimo tamo gde jesu. Žirovi su dragocena hrana za zimu životinjama kao što su veverice i divlje svinje. Nama su samo mali plodovi, a našim životinjskim prijateljima ceo obrok. Ne smemo ni da krišom iskopavamo ugrožene biljke, poput vetrovne orhideje. Ostavite prirodu kakva jeste i uživajte gledajući je.
P. Da li deca mogu sama da pomognu divljim životinjama?
Najbezbednije je da divlje životinje ne dodirujemo i ne hvatamo sami. Ako vidite povređenu životinju, zamku ili nekoga ko krišom skuplja biljke, obavestite odraslu osobu ili prijavite šta ste videli. Nemojte ni da hranite divlje životinje. Kada se naviknu na ljudsku hranu, mogu da zaborave kako da žive same. Najviše im pomažemo kada ih tiho posmatramo izdaleka.
Sledeći put donosim još jednu zabavnu priču iz lekcije. S ljubavlju, Didi.