Dosade ti već tri selfija, a on je svoje lice naslikao čak četrdeset tri puta?
Didi upoznaje slikara Van Gogha i za svaku sliku pita: „Zašto ste ovo naslikali?”
Zvezde koje se vrte, žuti suncokreti i noćno nebo bez imalo crne boje.
Hajde da zajedno sa Didi otkrijemo kakva se osećanja kriju u slikama.
Iz sobe pune slika izašao je pravi slikar
U aplikaciji WAGZAK JUMP zavirivali smo u sobu punu slika, kad je iz nje odjednom izašao čovek sa gustom bradom!
Banggu je pored mene čvrsto držao žuti balon i širom otvorio oči. „Didi, iz slike je izašao pravi čovek!”
Na zidovima su se nizale uramljene slike. Na svakoj su boje bile toliko jake da oboje nismo mogli da odvojimo pogled.
„Zdravo, ja sam slikar Van Gogh.” Blago je skinuo šešir i srdačno nas pozdravio.
„Vau, vi ste sve ovo naslikali?” upitala sam, a on se osmehnuo. „Hoćemo li zajedno da pogledamo jednu po jednu?”
Imala sam toliko pitanja. Zato smo Banggu i ja odlučili da ga pratimo od slike do slike i pitamo sve što nas zanima.
„Zašto ste svoje lice naslikali čak četrdeset tri puta?”
Prvi zid bio je pun slika lica koja su ličila jedno na drugo.
Lice sa bradom, lice sa šeširom, lice u plavoj odeći. Sve ista osoba, ali na svakoj slici malo drugačiji izraz.
„Ko su svi ovi ljudi?” upitala sam.
„Na svim slikama sam ja. Slika na kojoj slikar naslika sebe zove se „autoportret”.”
Počeo je da broji na prste, pa rekao: „Naslikao sam ih četrdeset tri. Za deset godina.”
„Čak četrdeset tri puta?!” Meni dosade već tri selfija. Banggu je mahao balonom i uzviknuo: „Jao, mene mrzi i jedan da napravim!”
„Želeo sam da slikam ljude, ali teško sam nalazio nekoga ko bi mi bio model. Zato sam stalno slikao sebe u ogledalu.”
Aha, nije imao koga da slika, pa je slikao sebe u ogledalu. Malo mi je bilo žao, ali mi se baš dopalo što nije odustao.
„Zašto se noćno nebo vrti ukrug?”
Kad sam stala pred sledeću sliku, samo mi je izletelo: „Vau…”
Noćno nebo kao da se talasalo, a zvezde su se vrtele ukrug.
„Ovo je „Zvezdana noć””, tiho je rekao.
„Ali pravo noćno nebo se ne vrti ovako. Zašto ste ga tako naslikali?”
„Meni je noćno nebo izgledalo kao da je živo i da se ovako kreće. Naslikao sam ga dok sam se odmarao i oporavljao, kad mi je bilo veoma teško. Možda su mi zato zvezde delovale još veće i svetlije.”
Naslikao je ovako blistavu noć baš kad mu je bilo teško. Oči su mi se malo napunile suzama.
Sa leve strane nešto se uzdizalo kao plamen, pa sam pitala: „Je li ono vatra?” A on je rekao da je to drvo koje se zove čempres. Drvo koje liči na plamen — on stvarno vidi svet na poseban način.
„Zašto ste naslikali toliko suncokreta?”
Sledeća soba bila je sva žuta. Vaza puna velikih suncokreta.
„Izgleda da baš volite suncokrete?”
„Tako je. Mnogo sam voleo sunce. Zato sam voleo i suncokrete, koji toliko liče na njega.”
Ispostavilo se da se iza ove slike krije priča. Njegov dragi prijatelj Gauguin trebalo je da dođe u posetu, pa je naslikao suncokrete da njima lepo ukrasi svoju radionicu.
„Čak sam se u pismu mlađem bratu Theu pohvalio: „Biće ovo divna slika!”” Malo se stidljivo nasmejao.
I ja uređujem sobu kad mi dolazi drugar, baš smo isti! Hihihi. Sigurno se mnogo radovao poseti kad je za prijatelja naslikao čitavu cvetnu baštu.
„Noć je, a niste upotrebili nimalo crne boje?”
Na sledećoj slici bila je noć, ali nije izgledala mračno, već toplo. Zove se „Terasa kafea noću”.
U kafeu je jarko sijala velika žuta gasna svetiljka, a iznad se pružalo plavo nebo posuto zvezdama.
„Ovde nisam upotrebio nimalo crne boje”, rekao je.
Noć je, a nema crne boje?!
„Koristio sam samo plavu, ljubičastu, zelenu i svetložutu. Najviše sam uživao dok sam dodavao zvezde, jednu po jednu, malim tačkicama.”
Baš sam pažljivo pogledala i stvarno nije bilo nijednog crnog mesta! Sve je plavo i ljubičasto. A ipak izgleda kao noć — baš čudesno.
Dok je pokazivao kako dodaje zvezde, i ja sam pored njega prstom kuckala tačkice u vazduhu. Haha.
„Može li samo bojama da se stvori osećaj mira?”
Ovog puta na slici je bila mala soba. Soba u kojoj je slikar stvarno živeo — „Spavaća soba u Arlesu”.
Ljubičasti zidovi, žuti krevet, svetlozeleni jastuci. I krevet i stolice bili su šareni.
„Zašto ste sobu naslikali tako šareno?”
„Želeo sam da bojama stvorim osećaj potpunog odmora. Zar vas ove boje ne umiruju?”
Stvoriti osećaj mira samo bojama! Dok sam tiho gledala sliku, stvarno sam počela da se opuštam.
Znači, i boje mogu da dotaknu srce. Dugo sam gledala samo taj žuti krevet.
„Ko je ovaj čovek?”
U poslednjoj sobi visila je slika čoveka u plavoj odeći, sa divnom bradom.
„Ko je ovaj čovek?”
„Moj dragi prijatelj Roulin. Sastajali smo se svake večeri i pričali o svemu i svačemu, pa smo se mnogo zbližili. Pozivao me je kod sebe i spremao mi tople obroke.”
Zato je Van Gogh, u znak zahvalnosti, osim Roulina naslikao i celu njegovu porodicu i poklonio im slike.
Slikom je rekao „hvala” i pokazao šta oseća. I slika može da bude poklon — to mi se najviše dopalo.
„Zašto slikate?”
Kad smo razgledali sve slike, za kraj sam pitala ono što me je najviše zanimalo.
„Zašto slikate?”
Malo je razmislio, pa blago odgovorio.
„Da u slike stavim ono što mi je u srcu. Ono što volim, ljude koji mi nedostaju, pa i tugu — sve to mogu da stavim u sliku.”
Tada mi je postalo jasno. Njegovo lice, zvezde koje se vrte, žuti suncokreti, lice prijatelja. U svakoj slici bio je delić njegovog srca.
„Sad pokušaj i ti nešto da naslikaš, Didi.” Tako je rekao dok nam je mahao.
Dragi Van Gogh — i ja sam pokušala da slikam
Dragi Van Gogh,
Hvala vam što ste mi danas pokazali svoje slike. I Banggu je sve vreme bio baš, baš srećan.
Kad sam došla kući, sela sam pred ogledalo i pokušala da nacrtam svoje lice, baš kao vi. Moj sopstveni „autoportret”!
Ali nos mi je stalno ispadao čudan, pa sam uzviknula: „Jao!” Ipak, vi ste svoje lice naslikali četrdeset tri puta, pa mogu i ja da pokušam ponovo, zar ne?
Uveče sam sa porodicom gledala noćno nebo. Baš kao što ste rekli — mislila sam da je samo mračno, ali kad sam pažljivo pogledala, videla sam plavu i ljubičastu. Nije bilo crno!
I kao što ste vi naslikali Roulinovu porodicu i poklonili im slike, ja sam nacrtala lice svoje bake, koju najviše volim, i poklonila joj crtež. Baka je rekla: „Jao, zlato moje”, i odmah ga zalepila na frižider.
Sad kad vidim neku sliku, osim što pomislim da je lepa, zapitam se: „Kakva su osećanja u njoj skrivena?”
Šta da nacrtam sledeći put? Pisaću vam opet! Hehe.
▶ WAGZAK JUMP — pravi AR prikazi
Upoznaj svet Van Goghovih slika kroz AR, baš kao Didi i Banggu
← Prevuci u stranu da vidiš još
Želiš li da zakoračiš u Van Goghove slike?
WAGZAK JUMP — Uskoči u svet
Često postavljana pitanja
P. Zašto je Van Gogh naslikao toliko autoportreta?
Van Gogh je želeo da slika ljude, ali teško je nalazio nekoga ko bi mu bio model. Zato je gledao sebe u ogledalu i za oko 10 godina naslikao 43 autoportreta. Na svakom su izraz lica i boje malo drugačiji, pa možemo da zavirimo u to kako se slikar osećao u različitim trenucima. Posle razgledanja slika možete zajedno sa detetom da pogledate u ogledalo i pokušate da nacrtate svoja lica.
P. Kakva je slika „Zvezdana noć”?
Van Gogh ju je naslikao dok se odmarao i oporavljao u vreme kada mu je bilo teško. Zvezde i oblaci na noćnom nebu prikazani su kao da se vrte u vrtlogu, a ono što se sa leve strane uzdiže poput plamena jeste čempres. Slika se razlikuje od pravog noćnog neba jer u njoj vidimo i slikareva osećanja. Uz nju možete da razgovarate sa detetom o tome kako isti prizor može da izgleda drugačije zavisno od toga kako se osećamo.
P. Šta možemo da crtamo i slikamo sa detetom kod kuće?
Crtanje autoportreta uz ogledalo, posmatranje boja noćnog neba sa porodicom i crtanje lica voljene osobe za poklon lepe su i bezbedne aktivnosti. Cilj je da dete bojama i crtežom izrazi ono što oseća. Umesto da ocenjujete koliko je crtež dobar, blago pitajte dete kakva je osećanja u njega stavilo.
Uskoro ću vam doneti još jednu zabavnu priču. Vaša Didi.